poezija, proza

hm, otvaram ovu temu u nadi da će još neko nešto priložiti...pesmu, citat, i slično..a samim tim i pročitati nešto, ponovo ili po prvi put..

ovo je poznata pesma Desanke Maksimović:

SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći,
od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikada se nećeš spasiti.

Onih s kojima se igramo oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa.

Ako veruješ, sedeći uz nju,
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo.

Oni koji se kao reka ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući, kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se i umirući.

Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.

Ceznem da ti kažem najdublje rijeci

Ceznem da ti kažem najdublje rijeci koje ti imam reci
ali se ne usudujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujuci da bi mogla ti uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocjenije rijeci sto imam za te;
ali se ne usudujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošcu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neceš nikada saznati šta je bol.

Ceznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje srce rijecima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi mogla ti uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usudujem,
strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih ociju cine da je moj bol vjecito svjež.

............


Cim se sretnemo,
otvara se dvorac zacarani
cije samo mi imamo kljuce
i proslost sine kao kometa
sto snopove svetlosti za sobom vuce
izumrloga jednog sveta.
Cim se sretnemo,
razgovor se medj nama povede nemo,
otvara se suncana skrinja
gde su posavijali prozirna krila
svi nasi dani,
secanje zaromori, zarominja.
Cim se sretnemo,
zaronimo u virove uspomena
kao gnjurci
sto traze rumene sprudove korala,
u okeanske talase sure.
Cim se sretnemo,
zovem se opet imenom kojim sam
tebi se zvala.
Cim se sretnemo,
setimo se mesecevog istog sjaja,
istih oblaka, staza u tmini,
kao dva putnika u tudjini
istoga svetlog zavicaja.


.....

Gordana,izgleda je ovo samo tvoja tema

Rodjeni ::

Gordana,izgleda je ovo samo tvoja tema

pa otprilike sam to i očekivala ali nema veze....(baš mi žao)
Vidim po broju pregleda da neko makar pogleda tj. pročita neku strofu ako ne celu pesmu...a i to je dobro..
evo, priloži ti nešto lepo...

a na ovo sam naletela pre par meseci i samo zapisala (mozda moze da prodje):

Djecak je upitao svoju majku : Zasto places?

Zato sto sam zena - odgovorila mu je.

Ne razumijem - rekao je decak.

Mama ga je samo zagrlila i rekla : Sine, nikada i neces razumjeti.

Kasnije je upitao oca : Zasto mi se cini da mama place bez ikakvog razloga?

Sve zene placu bez ikakvog razloga - bilo je jedino sto je tata znao reci.

Djecak je odrastao i postao muskarac i jos uvijek se pitao zasto zene placu. Nakraju se obratio nekome i upitao ga je : Zasto se zene tako lako rasplacu?


Ta osoba je odgovorila : Kad je Bog stvarao zenu morala je biti posebna.
Dao joj je ramena dovoljno jaka da nose svu tezinu ovoga svijeta, a opet dovoljno nijezna da mogu pruzati utjehu.
Dao joj je unutrasnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stize od njezine djece.
Dao joj je cvrstinu koja joj omogucuje da ide dalje kad svi drugi odustanu i da se brine za svoju obitelj u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao joj je osjecajnost da voli svoju djecu bez obzira na sve, cak i ako ju je njezino dijete veoma povrijedilo.
Dao joj je snagu da nosi svoga muza kroz njegove pogreske i nacinio je od njegovog rebra da bi stitila njegovo srce.
Dao joj je mudrosti da zna da dobar muz nikada ne bi povrijedio svoju zenu, ali povremeno testira njezinu snagu i odlucnost da postojano bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da se isplace. To je samo njezino na koristenje kad god joj zatreba.

Aleksandar Puškin
NE PJEVAJ DRAGA


Ne pjevaj, draga, kad si sa mnom
gruzinske pjesme pune tuge;
u sjecanju mi bude tamnom
daleki žal i dane druge.

Kad razliju se u tišinu
te pjesme lude, zanesene,
ja vidim stepu, mjesecinu
i lik daleke jedne žene.
Otkad ugledah te, draga,
njen lik u mome srcu gasne,
al nova oživi ga snaga,
kad zacujem te pjesme strasne.

Ne pjevaj, draga, kad si sa mnom,
gruzinske pjesme pune tuge;
u sjecanju mi bude tamnom
daleki žal i dane druge.

Ja bih predložio da na forumu bude izdvojen ovaj deo posvećen književnosti, u kome bi svoje radove slali i zainteresovani članovi ovog sajta.

HAJDE DA UNESEMO MALO KREATIVNISTI!!!

Spoštovanjem
Vlastimir

Hmm,razmotricemo tvoj predlog ...btw,nije losa ideja

ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ!
Ево, шаљем једну од својих песама....

ПОЂИ КАД СИ ПРВА

Пођи! Не чекај на друге;
друге су далеко од ,
у дивљим горама Сибира,
у сантама, леда око главе.

Пођи! Љубави моја мила;
чекам те на чврстој стази славе,
са мирисом црвених каранфила,
у мирном даху пучине плаве.

Пођи! И стићи ћеш до мене;
до нашег острва, опсталог од раја;
не лутај изазовом својих јада,
у загрљај мени, укорачај до краја.

Пођи! Трагом наших сновиђења;
пусти друге нек заблуда носи
једино ти, знаш да постојим;
запрошеном душом, душу ми запроси.

Пођи! Ти најбоље знаш куда;
презри авети прошлости своје;
сад када знаш, да сви знају;
не могу прећутати ни мисли моје.

Пођи! Истини у загрљај...
Лажне су наде док чекаш и стојиш;
воља је цар неодлучности сваке,
следи је и немој да се бојиш.


Пођи! Јабука те чека,
доста ти је од надања мрва;
својој истини погледај у очи:
да сам ти истинска љубав прва.


ВЛАСТИМИР ЋИРОВИЋ

Dobra je pesma, doduse ne vidim neku jacinu recimo simbolistika je jako minimalna, ustvari eto ima je u poslednjoj strofi ali generalno lepa je pesma nema sta.Mislim da pesma treba da ima tu kulminaciju ako ne vec pri sredini onda prema kraju a vidis ovde mi je sve kao limunada , mada nije losa nije losa to je sve sto mogu da kazem.Pozdrav

О, предивно! Ово се чита!? Срдачно вас поздрављам... Ево још мало лимунаде:

ВИЗИЈА

Плашили смо се визије?
Она је раздирала многе од нас.
Једни су од визије стрепели;
Други су у њој видели спас.

А она је лебдила високо?
Једнима је пријала, друге морила.
Но свест нам је болесна била;
И она је у море потонула.

Са визијом тонула је нада?
За надом жеља се гасила.
Апатија душу савлада;
И идеја се није спасила.

Сад под морем визија живи?
Надирући да узлети изнад нас.
А мисао сувише се колеба;
Да у визији потраже спас.


ВЛАСТИМИР ЋИРОВИЋ

Evo nesto iz moje kolekcije

Kada otvorim oči,
Shvatim da sam slep.
Ne znam šta mi se događa,
Jednostavno ne vidim…
Ne sećam se šta se dogodilo,
Ali znam da boli.
Sećam se svojih gresaka
Koje me sada prate kao sena.
Ne znam kuda da idem,
Ne znam gde pobeći.
Želim da vrištim,
Dok taj bol ne izbliedi…
Činio sam samo greske
I sada mi se sve to vraća.
Čujem druge kako se smeju,
Ne vidim im lice,
Ali znam da su sretni.
A ja?!?
Krijem svoju tugu iza osmehaa.
Krijem suze pod maskarom
I niko ne zna što se samnom događa.
Na ivici sam litice,
Svakim danom padam sve dublje i dublje u ponor,
Ponor očaja,tuge i suza…
A niko me nemože spasiti…

lepa pesma, nema sta...

Prestani da pijes i sve ce biti ok...

Dusan_h_! ::

Prestani da pijes i sve ce biti ok...

Mislis da je to tako lako pa kako trezan da slusam narodnjake subotom?

ja se slazem sa denisom ,mada blje biti mrtav pijan nego mrtav trezan

Pa da eto ja bas sinoc izlazim iz Milleniuma mrtav trezan i neka budala mi stane na ruku

ТРАЖИМ ЧОВЕКА

Како сте мали:
када мислите да сте највећи,
висина вам нимало не стоји;
заробила је ограниченост ваша.
Слепило хира и дрске зависти,
једе вас изнутра.
Сопствена заблуда
спушта вас у земљу.
Већ вам опело читају,
они којима служите;
само још прстом
пламен свеће да стисну
и ви сте мртви, на умору,
мислећи да сте велики;
а од вас је, још...
Само траг дима остао.

Више вас не видим,
нити осећам ваш дух...
Кажу ми да сте живи,
да вас виђају на истом месту,
да чују вашу причу.
Кажу ми:”Ослушни боље...”


Чујем лавеж пса...
Али није то мој пас.
Ја псе никад нисам имао,
нисам их никад ни волео,
нисам се њих ни клонио...
А стално су се мували
око мене, подвијеног репа,
и лајали, на мене, из далека.
Никад се нисам осврт’о за њима;
целог живота ја тражим човека.

Људи су давно умрли,
ако су икад и постојали;
тек понеко подсети ме,
да моје трагање има смисла.
Ако смисао уопште постоји?

А где је човек?
Човек је Бог!
А ми? Ми смо мрави.
Има нас разних
и много нам треба,
да будемо људи
да следимо човека.


ВЛАСТИМИР ЋИРОВИЋ

Awake.
Shake dreams from your hair
my pretty child, my sweet one.
Choose the day and choose the sign of your day
the day's divinity
First thing you see.

A vast radiant beach and cooled jeweled moon
Couples naked race down by it's quiet side
And we laugh like soft, mad children
Smug in the wooly cotton brains of infancy
The music and voices are all around us.

Choose they croon the Ancient Ones
the time has come again
choose now, they croon
beneath the moon
beside an ancient lake

Enter again the sweet forest
Enter the hot dream
Come with us
everything is broken up and dances.

Indians scattered,
On dawn's highway bleeding
Ghosts crowd the young child’s,
Fragile eggshell mind

We have assembled inside,
This ancient and insane theater
To propagate our lust for life,
And flee the swarming wisdom of the streets.

The barns have stormed
The windows kept,
And only one of all the rest
To dance and save us
From the divine mockery of words,
Music inflames temperament.

Ooh great creator of being
Grant us one more hour,
To perform our art
And perfect our lives.

We need great golden copulations,

When the true kings murderers
Are allowed to roam free,
A thousand magicians arise in the land
Where are the feast we are promised?

One more thing

Thank you oh lord
For the white blind light
Thank you oh lord
For the white blind light

A city rises from the sea
I had a splitting headache
From which the future's made

Evo jedne divne pesme Radjarda Kiplinga, mislim da se zove testament ili tako nesto...

Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš, a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren da sam ne varaš,
ili ako si omrznut da sam ne mrziš,
a da pri tom ne izgledaš predobar ili premudar,

Ako možeš da sanjariš
a da snovi ne ovladaju tobom,

Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive,
da te služe dugo i ako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema nišega više u tebi sem volje koja ti dovikuje- ISTRAJ

Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo,

Ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene, ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega
bićeš ČOVEK, SINE MOJ.

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ,
Iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše.
I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo silazi sumrak i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antic

Najbednija i najtragičnija od svih čovekovih slabosti nesumnnjivo je njegova potpuna nesposobnost predviđanja, koja je u oštroj protivnosti sa tolikim njegovim darovima, veštinama i znanjima.

Ivo Andrić

Uvijek sam bio sklon patetično – tragičnim razrješenjima: kada se ljubi, ljubi se samo jednom; kada se odlazi, odlazi se zauvijek; kada se kreće u rat, onda se i gine. U životu, međutim, rijetko dolazite u priliku da primjenite svoj rafinirani osjećaj za tragično, te se zamišljeni uzvišeni princip najčešće troši na trivijalnosti. Pa na kraju biva samo: kada se pije, pije se do padanja u nesvijest; kada se bježi, bježi se brzo; kada se zaboravlja, zaboravlja se potpuno.

Andrej Nikolaidis

hm svidja mi se

hah...
jee!!
znala sam da neko ipak čita!!!


(ako ti se ovo svidelo, mogao bi uzeti tj. pročitati *Znakove pored puta*)

p.s. kome se ne svidja Andrić?!

Andric je legenda.
Bravo, Goco.

Da, da.. ako nekog našeg pisca mozemo da hvalimo, onda je to prvo Andrić.