MOJI NEMIRI

МОЈИ НЕМИРИ

Док ти слику љубим,
Питам се: Где ли си сада?
Кога ли греје тело твоје...?
О, Сунце моје...!
О Сунце моје!

Нека све мре, нека све гори;
Нека звезде са неба падају...
Олуја, нека поломи сне...
И душу у облаке ми носи.
Да одозго топлу кишницу
Проспем по твојој коси.

А теби, нека дође добра вила;
Са чаробним штапићем у руци.
И нека те претвори у јелу!
Сваког дана, кишу ћу ти слати;
Да те сузе моје, милују по телу.

Док ти слику љубим,
Питам се: Како ли си сада?
Куда ли лебди душа твоја...?
О, Вечности моја...!
О Вечности моја!


VLASTIMIR ĆIROVIĆ

СВЕТА ТАЈНА ЉУБАВИ


Знам да си усамљена, моја голубице,
И да ти је чежња разрила ум...
Да су ти крила одсечена
И да за њима још осећаш бол.

Дуго те пратим по беспућу твом;
Помало те жалим, много ти се дивим.
Помогни ми голубице моја...
Да не будем могао без тебе да живим.

Радујем ти се, моја слатка надо,
Пчелињи сну на пољима цветним;
Жеђи моја у пустињи врелој,
Цвету медоносни у ливади росној.

Ја сам храм за молитве твоје;
Не излази из мене, уздигни ме до неба.
Да останем твога срца роб...
Ти мој... А ја твој гроб.

Љубави! Тамјанов мирису,
Светлости светлија од Сунца.
Љубави! Извору живота...
Света тајно непролазна.


VLASTIMIR ĆIROVIĆ

ПРИВИЂЕЊЕ

Ноћас те гледам кроз сенку бреза;
И милујем ваздух што ми душу мрви.
Ево, већ умирем: лагано ко дан;
И летим у небо са свицима први.

У оку ми дрхтиш. Као некад мила;
Тражећи додир прстију мојих.
Ледне ми сузе падоше у крило;
Једина истино што свугде постојиш.

Пружам ти руке...Мртве ко сан.
И шапућем уснуле речи привиђења.
Ти одлазиш и руком ми машеш;
Стигох само: да кажем до виђења.

Не! То ниси била ти...
Заведе ме нека твоја сена.
Она беше: као и ти – жена.
У трену слабости и привиђења.


VLASTIMIR ĆIROVIĆ

ПРЕСУДА

Данас се суди мојој мисли,
Само зато што истину следи.
Узалуд сви моји сведоци:
Који кажу да нисам крив...
Осуда је написана у тужби.
Већ ме издајником зову:
Лопови, гробари,
Подрепуше и наивци...

Звона са храмова дозивају Бога,
И благослове мисли човека.
А демонска песма судска порота,
Са знаком на грудима
Од девет кругова:
Већ одавно осуду има...
А мене подилази језа,
Суза ми дрхти у крају ока.

Не плашим се што ми суде;
Већ што ми колебају мисли.
Да буду јачи да ме победе:
Наводе ме да их мрзим...
Увек слабији мрзи јачег,
Јачи увек суди слабијем.
А ја треба да пресудим:
Да се суди мојој осуди!


VLASTIMIR ĆIROVIĆ

ЧОВЕК И ПАС

Узавреле истине са врела,
У пропац досежу до неба.
Смрвљени човек и верни пас;
Траже мрву Исусовог хлеба.

Последња ноћ, као и прва...
Гледамо се: верни пас и ја;
А тебе кучко више са мном нема;
Да умремо, док још љубав сја.

Последње ноћи, као и прве...
Волимо само: ја и верни пас.
А кучки нема, макар да виде:
Како нам изгледа последњи час.

И ноћас је пас, у мојој соби...
А дадох му само кору хлеба.
Баш ми је жао што је пас вернији
Од тебе драга, коју узех с неба.

Надире тама на верне нам очи...
Верни пас: жмирка... И цвили.
Над нашим гнездом, авет се смешка
Које смо једном, са кучкама свили.

Верношћу до смрти, мирисаће јутро.
Загрљени лежаће: човек и пас;
Над телима, непомичним немим...
Чуће се кучкина молитва за спас.

Још ноћас смо дозивали верност...
У истом даху животе смо спратили.
Пролазници говоре: „Нема их више!
А све су кучке у поворку свратили.“


VLASTIMIR ĆIROVIĆ

ШЕТЊА


Безброј звезда разасутих пољем;
Плаветнило мами, горе високо.
Звезданим небом спокојно корачам,
Док ми игра по бескрају око.

Бићу ти веран... О драга моја!
Ово ми небо на твоје очи личи.
Безброј се пута огледах у њима:
Искрен у страсти и у својој причи.

Лептири ми крилима весело машу;
За руже приљубили се страсно.
Ево ме! Хитам ти драга...
Да можда сутра не буде касно.



ВЛАСТИМИР ЋИРОВИЋ